Бранко Крсмановић (1915 — 1941), учесник шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.
Бранко Крсмановић је рођен 3. октобра 1915. године у селу Доња Мутница, код Параћина. После завршетка основне школе и гимназије, уписао се на Београдски универзитет, а касније је       прешао у Праг и тамо наставио студије. У Прагу је 1936. године изабран за председника Југословенске студентске самоуправе. Исте године у Прагу примљен је у чланство Комунистичке партије Југославије.
У јесен 1936. године је преко Прага упућивао југословенске студенте – добровољце у Интернационалне бригаде које су се бориле за одбрану шпанске републике од војне побуне. Крајем 1937. године и сам је кренуо у Шпанију, где је као борац ступио у батаљон „Димитров“, у коме је тада било двадесет пет југословенских студената. С овим батаљоном борио се на Харамском фронту, југоисточно од Мадрида. Пет месеци касније у Шпанској републиканској армији завршио је официрску школу у Позбрубију, код Албасетеа. После тога је произведен у чин потпоручника и постављен за политичког комесара противтенковске батерије, која је била састављена од добровољаца из Југославије. У борбама на централном и Арагонском фронту, ова батерија стекла је глас и славу најбоље противтенковске јединице у целој Шпанској републиканској армији. Убрзо после тога, унапређен је у чин капетана. У једној ноћној борби рањен је у ногу, па је пребачен у Француску на лечење. Када је излечио ране, француске власти су га упутиле у концентрациони логор Гирс.
Из Француске се вратио у Југославију почетком 1941. године. На граничном прелазу из Италије сачекали су га полицајци, ухватили у возу и спровели у Београд. У београдском затвору „Главњача“ провео је тридесет пет дана, после чега је протеран у Параћин, 24. марта 1941. године. Два дана касније, за њим је среском начелнику стигла депеша да га одмах спроведе у Београд. Пошто је 27. марта дошло до обарања владе Цветковић-Мачек, формирања нове владе армијског генерала Душана Симовића и раскидања пакта са Нацистичком Немачком, Бранко није ни спроведен у Београд. У Параћину је остао до половине маја 1941. године, када је илегално дошао у Београд, где је живео до доношења одлуке ЦК КПЈ о дизању устанка.
Још априла 1941. године у Србији је формиран Војни комитет у који је, поред осталих (Спасеније Цане Бабовић, Сретена Жујовића Црног и Филипа Кљајића Фиће), ушао и Бранко Крсмановић. Задатак комитета био је прикупљање оружја и организаторско-пропагандне и друге припреме за дизање устанка. Одмах после доношења одлуке ЦК КПЈ (4. јула 1941. године) о дизању устанка против окупатора, образован је Штаб НОП дреда Србије, касније Главни штаб НОП одреда Србије, у који су ушли – Сретен Жујовић, Родољуб Чолаковић, Филип Кљајић Фића, Никола Груловић и Бранко Крсмановић. Као искусан борац, проверени борац и револуционар и члан Главног штаба НОПО Србије, Крсмановић је врло често путовао по целој Србији, нарочито Поморављу, Шумадији и западној Србији, где је стварана слободна територија. Врло активно је учествовао у стварању првих партизанских јединица – Беличке партизанске чете Крагујевачког партизанског одреда, Првог и Другог шумадијског партизанског одреда и других.
Немци су, августа 1941. јаким снагама опколили Космај и избили на врх планине, да би пронашли и уништили Космајски партизански одред. Тог дана на Космају се нашла само десетина Младеновачке партизанске чете. Тада је погинуо и Бранко Крсмановић.
Указом Председништва Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ), 9. маја 1945. године, међу првим борцима Народноослободилачке војске, проглашен је за народног хероја.